BIOGRAFIJA KRIMINALNOG PEDIGREA

Od švercera šunki i perača prozora do tajkuna i političara

Neobična životna priča tajkuna poreklom iz Istre sumnjive poslovne biografije svakako zaslužuje ozbiljniju analizu. Ne dešava se tako često da običan studentski zvrndov osrednjih intelektualnih sposobnosti,koji je pobegao iz domovine da bi izbegao vojnu službu u zemlji zahvaćenoj ratom nakon karijere švercera šunki iz Češke i perača prozora po Londonu postane najmoćnija osoba u državi koju je tako sramno i bezosećajno ostavio na cedilu kada joj je bilo najteže – zahvaćenoj ratnim vihorom,sankcijama,bombama…

ROĐEN: 22. februara 1967. u Zemunu

RODITELJI: Otac Dušan, rođen u selu Očigrije, pored Drvara (Opština Drvar). Majka Jovanka (devojačko Grbić), rođena u Bačkom Brestovcu, poreklom iz Like sa Plitvičkih jezera. Oboje roditelja medicinski radnici. Otac završio višu medicinsku školu, majka bila laborant.

O PRECIMA: Deda po ocu je Dragan, po kojem sam ja i dobio ime, a baba je Đuka. Deda po majci je Vojin, a baba Anka. Majčina familija je u kolonizaciji posle Drugog svetskog rata naseljena u Bačku.

POREKLO PREZIMENA: Po tvrdnjama starih, Đilasi su Hrvati koji su u Bosnu došli iz Istre, da bi u nekom trenutku deo njih otišao u Crnu Goru. Zanimljivo je da se mesto u Crnoj Gori, gde su živeli Đilasi, zove Podbišće, a tako se zove i deo oko Bihaća. Naravno, crnogorski Đilasi tvrde da su svi Đilasi potekli od njih, ali to nije tačno. Đilasa je bilo malo i na Kosovu, ali ih tamo odavno nema. Verovatnoća da su Đilasi srpskog porekla ravna je nuli jer Srbi nikada u svojoj istoriji i seobama nisu naseljavali Istru.

PORODICA: Oženjen Ivom sa kojom ima ćerku Anu. Iz braka sa Milicom Delević ima ćerke Sofiju i Jovanu.

BIOGRAFIJA: Do 12 godine živeo u Zemunu gde je pohađao osnovnu školu „Petar Kočić“, a onda prešao na Novi Beograd u OŠ „Vladimir Ilič Lenjin“. Prve dve godine srednje škole završio u Zemunskoj gimnaziji, a onda prešao u 9. beogradsku, matematički smer. Diplomu avioinženjera stekao na Mašinskom fakultetu, a za vreme studija ostao upamćen kao jedan od studentskih vođa koji se suprostavio Slobodanu Miloševiću.

Kao avioinženjer nije nikad radio već se posvetio novinarstvu na popularnom Radiju B92, gde je bio urednik u informativnoj redakciji. Po okončanju novinarske karijere ušao je u marketinške vode, kao medija direktor u agenciji „Saatchi & Saatchi“. Potom odlazi u Prag (Češka) i tamo sa nekolicinom prijatelja otvara firmu. U Beogradu započinje biznis 1. januara 1998., a „Multikom grup“ (Multicom group), u kojem je suvlasnik, danas je jedna od vodećih marketinških firmi u regionu. U politiku je ušao 2004. kada postaje član Demokratske stranke, u kojoj je danas potpredsednik i zamenik predsednika. Za gradonačelnika Beograda je izabran 19. avgusta 2008. godine.

ARHIVA

Beli meda na  santi leda

Priču o današnjem gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, moguće je napisati na mnogo različitih načina, ali tokovi njegovog uspona, od skromnog studenta do budućeg vođe (koji je, izgleda, spreman da zameni ovog, još uvek važećeg) uvek vode u jednom pravcu: novac, moć, slava. Upravo tim redom i nikako drukčije. To potvrđuju i novi i stari prilozi za njegovu biografiju

Posle Drugog svetskog rata neko je pitao Miroslava Krležu zašto nije otišao u partizane, a bio je poznati levičar. Krleža je slegao ramenima i rekao da mu je bilo svejedno ko će ga ubiti. Da li Dido (Kvaternik, ustaški glavešina u NDH-a) ili Đido(Milovan Đilas, narodni heroj, a potom disident i najslavniji neprijatelj tadašnjeg režima).

Proteklih nedelja, od kada se i “golim okom“ vidi oronulost i zdravstvena onesposobljenost srpskog predsednika Borisa Tadića, počele su i špekulacije ko će u DS-u naslediti ovog neponovljivog diktatora. U DS-u postoji više frakcija, ali aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je, po svemu sudeći, favorit. Postao je i zamenik predsednika DS-a, a i  predsednik je gradskog odbora ove stranke, predsednik je Košarkaškog saveza Srbije… Jednom rečju, dobijamo novog Tita, odnosno novog Borisa Tadića.

Jer, kako izgleda, predsednik DS-a i njegov zamenik su ista duša u dva tela. Obojica su strasno opsednuta novcem, vlašću…

Prijatelji Dragana Đilasa, bolje reći njegove prijateljice iz noćnog života, kažu da  gospodin Đilas ima na ramenu istetoviranog belog medveda koji sedi na santi leda! Psiholozi, svakako, mogu da odmah shvate o kakvoj je ličnosti reč.

DIKTATOR U NAJAVI MOLI ZA TIŠINU

Može kako treba

Tadić i Đilas imaju istu ćud. Obojica su nasilni tipovi, što će postati jasnije detaljnijim iščitavanjem njihovih metoda osvajanja vlasti. Dok Tadić „u ime naroda“ sa svojim svitom pelješi svuda po Srbiji, Đilas, takođe „za dobro Beograda“, nemilice tamani gradski budžet.

Kad je sadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ušao u takozvanu visoku politiku 2004. godine, čitava novija istorija Demokratske stranke, u čije je članstvo ušao kao „visoki funkcioner“, bila je završena. Promenjen je prethodni režim, ubijen je vođa pobedničke koalicije iz oktobra 2000. godine, a proces kriminalne privatizacije bio je u svom klimaksu.

Zašto Đilas nije ušao u Demokratsku stranku za vreme pokojnog Zorana Đinđića, da li je novi predsednik stranke tražio „svoga Čedu“ pa ga je našao u njemu, ili je sam Đilas, osetivši da Tadić okuplja „đake i omladinu“ osetio trenutak da naplati „status prvoborca“? Odgovore na ova pitanja treba potražiti u svemu što se nakon njegovog učlanjenja u Demokratsku stranku desilo. Jer, dela govore više od hiljadu govora…

Ipak, jedno je sigurno. U nastavku Đilasovog uspona prema vrhu, upravo onaj detalj o razbuktaloj lomači tranzicionog banditizma, mora da je presudio kod njegove odluke da „pristane na ponudu koja se ne odbija“. Jasnije rečeno: prilike su bile idealne! Zapravo, u podeli plena među osvajačima vlasti, Đilas je malo zakasnio, pa ga je zapalo ono što još nije bilo zarobljeno sasvim: reklamni prostor na najskupljim televizijama! Na koji način, u dobroj meri je poznato, ali je prethodno dobro znati i to do kojih granica je ovaj čovek postao jedan od ključnih gospodara srpske sadašnjosti (a kako mu ambicije govore – i budućnosti)…

Vreme je pokazalo: kad se jednom dokopao moći i vlasti, Đilas nije uspevao da prikrije svoj autokratski karakter, pa je danas vidljivo sa svih strana kako forsira kult svoje ličnosti, i sve što ide uz to, nasuprot neveštom scenariju, da sebe predstavi kao „narodnog gradonačelnika“.

I brojne činjenice govore u prilog tome. Na primer, u ranim danima svoje vladavine Beogradom, doneo je neki poslovnik o radu gradskog veća kojim je opoziciji bilo onemogućeno da usmeno na početku sednice, putem ovlašćenog predstavnika predlagača, obrazloži predloge izmena ili dopuna dnevnog reda (pa je to kasnije teškom mukom ispravljeno). Ipak, i dalje važi nepisano pravilo da gradska skupština većinu najvažnijih tačaka dnevnog reda, na predlog veća kojim predsedava gradonačelnik, donosi po skraćenom nedemokratskom postupku, bez rasprave!

Počeo je Đilas da govori i vojnim rečnikom pa sve češće pominje „komandnu odgovornost“! Stanje gradskih sistema uglavnom je loše, rad Skupštine grada je primer besmisla, jer unapred donete odluke koje sprovodi njegov „menadžment“ treba samo „aklamacijom“ usvojiti bez mnogo rasprave. Za vreme njegove dosadašnje vladavine dešavalo se svašta, pa i brojni sukobi interesa, kršenja raznih zakona, korupcionaški skandali i druge afere u zdravstvu, pokušaj masovne pljačke građana naplatom nepostojećih dugovanja preduzeću Infostan, doslovno razvlašćivanje prigradskih opština, masovni dolazak plaćenih partijskih funkcionera u izvršnoj vlasti grada i gradskih opština, ali i u upravnim i nadzornim odborima gradskih i opštinskih preduzeća…

Konačno, i sam Dragan Đilas se, u svojstvu gradonačelnika, nalazi na vrhu piramide onih koji su u sukobu interesa (ustvari, obrnuto, on je svoje interese harmonizovao!), jer je stekao ogromno bogatstvo tek od kako je ušao u politiku 2004. godine.

Povod je suvišan

Jedan njegov protivnik nezgodnog jezika i analitičar njegovog uspona opisao ga je ovako:

„…Po svom položaju, on nema takve terete i odgovornost kao njegova braća po zločinu, sa višeg nivoa vlasti i ne sreće se sa tako velikim i nerešivim problemima. Takođe, zbog svog bogatstva i direktne kontrole nad medijima, u prilici je da sebi obezbedi povlašćeniji položaj nego drugi pojedinci režima…

Dragana Đilasa slobodno možemo nazvati beogradskim Sarumanom (lik iz Tolkinovog Gospodara prstenova), gospodarom žutih beogradskih Orka. Sa jedne strane – javno – slatkorečiv, umiljat, ljubitelj zalutalih golubova, romski car, mostograditelj, very straight gay, pardon, guy – but not gay at all (ukratko,  „zdrav“ i nije „nastran“, prim. red.).

Sa druge strane, ne baš tako tajno – multimilioner u evrima, u sukobu interesa kao vlasnik brojnih firmi, vlasnik velikog i malog brata, licenci za fastfood brakove i provincijski kvazisvingeraj, psovač tankih nerava (na sednici grada, javno, najpogrdnijim izrazima izvređao jednog odbornika), nesvikao na kritiku i suprotno mišljenje.

…Jedina razlika između republičkog i gradskog nivoa vlasti je ta što je Đilas zloupotrebom svog položaja i moći (novca) uspeo da uništi opoziciju u gradu Beogradu (pre svega SRS, koju je privoleo da bude saučesnik u vlasti lukrativnim učešćem u upravnim i nadzornim odborima preduzeća i ustanova Beograda, što zvuči neverovatno). I, još važnije, uspeo je da pod totalnu kontrolu stavi sve medije koji izveštavaju o gradskim temama. Dakle, Đilas je uspešniji od Tadića u falsifikovanju stvarnosti, i to je sve. Nije ni čudo jer je upravo on uz Šapera i Krstića, glavni falsifikator stvarnosti u Srbiji. Naravno, kada to radi samo za sebe, Đilas je uspešniji nego kada radi za Tadića…“

Na ovom mestu ne treba zaobići ni neke od ključnih crta njegovog karaktera koje govore da je reč o neopisivo slavoljubivom čoveku, što govore mučne scene počasti koje mu priređuju kompromitovani ministri i udvorice raznih kalibara. Tako mu je ove godine, na dan 1. aprila,  „…u okviru obeležavanja Dana omladinskih radnih akcija“ (!) uručeno priznanje „za ukupnu brigu o gradu i projekat izgradnje mosta preko Ade Ciganlije“! A, kakve to veze ima Dragan Đilas sa projektom onog skandalozno skupog mosta i zašto nagrada za projekat koji nije njegov, to nije ni bilo važno, jer je sa radošću primio nagradu (a to je valjda i bio smisao događaja). Među brojnim svečanostima koje je Đilas upriličio u svoju čast, bila je i ona već zaboravljena, kad mu bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević uručuje priznanje „…za odgovorno postupanje grada Beograda u primeni Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu“! Primio je Đilas ovo odličje iz ruku čoveka koji je u njegovom mandatu sproveo čitavu kampanju protiv Gradskog sekretarijata za zdravstvo, tokom koje su otkrivani korupcionaški skandali u beogradskim domovima zdravlja i kliničko bolničkim centrima (a čelnici tih ustanova pohapšeni i izvedeni na sud). Valjda je kod Đilasa dobro došao svako ko veliča kult njegove ličnosti, drugog smisla nema njegovo uživanje u nagradama i počastima.

Mora da je njegov psihološki profil imala u rukama američka ambasadorka u Srbiji Meri Vorlik kad je njenim zalaganjem dobio nagradu za „reformatora godine“ od organizacije NALED (National Alliance for Local Economic Development), koja ima engleski naziv a posluje – samo u Srbiji! Mada je NALED u svojim osnivačkim aktima isključivo lokalna NVO sa velikim „vizijama“, ta organizacija ?? uglavnom finansirana iz američke Agencije za međunarodni razvoj – USAID. Đilas je dobio nagradu neposredno nak?n što je dobio nadimak „Drvosek“, posle seče platana u najdužem beogradskom bulevaru. Povod je, očito, bio daleko manje važan od same nagrade…

2008. godina: Ne pominji Đilasovo ime uzalud…

Teškim batinama jedan građanin Grocke je platio svoju veru u, Ustavom Srbije,  zagarantovanu slobodu javnog izražavanja političkog mišljenja. Naime, negde tokom 2008. godine, kad su Dragan Đilas i Boris Tadić zajedno išli u obilazak ove prigradske opštine, šezdesetogodišnji Milan Marčeta, koji se tom prilikom zatekao na ulici, dobacio je Tadiću: „Svaka čast vama, predsedniče, ali što ste poveli ovog lopova?“ (pokazujući rukom na Đilasa).

Samo par minuta kasnije, Aleksandar Bijelić, nekadašnji vozač pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je tog dana bio u pratnji Đilasa i Tadića, pokazao je svoju „ideološku svest“ i odanost kultu ličnosti tako što   je nesrećnog Marčetu oborio na betonsku ogradu, a onda ga tukao pesnicama po glavi, sve dok ga doslovno nije unakazio! Mada je Marčeta zapomagao, zvao u pomoć, prisutna lokalna policija se nije ni pomerila. Znatno kasnije, jedan pozornik je osetio potrebu „da objasni stvar“, pa je rekao : „Znate li vi ko je on? Ne smemo na njega…“

Odmah potom, demokratska propaganda je Marčetu odmah proglasila „alkosom, provokatorom i radikalom koji je sam sebi razbio glavu“. Nije dugo prošlo, zapravo, već u septembru 2009. godine, ovaj, do tada anonimni tabadžija, šofer i telohranitelj, privremeno unapređen u pomoćnika gradonačelnika, postaće menadžer u gradskoj vladi Beograda pod komandom Dragana Đilasa. Ukratko, odanost na delu je bila i konkretno nagrađena!

Inače, Aleksandar Bijelić je rođen 1975. godine u Karlovcu (Hrvatska), a u Srbiju se doselio kao nesvršeni srednjoškolac (tamo je posle osnovne škole upisao matematičku gimnaziju, a 1993. godine u Beogradu bio maturant Devete beogradske gimnazije). U javno dostupnoj biografiji piše da je „stekao zvanje diplomiranog menadžera“.

Bijelić je munjevitom brzinom menjao poslove i uloge, ali uvek i nepogrešivo slepo sledeći svoje demokratske šefove… Tako je za kratko vreme „prošetao“ od ličnog vozača pokojnog Zorana Đinđića (bio je i jedan od svedoka na suđenju za njegovo ubistvo, tvrdeći da je postojao i treći hitac, prim. red.), pa preko funkcije izvršnog direktora EP 2005, preduzeća koje se bavilo organizacijom Evropskog prvenstva u košarci, direktora marketinga Fudbalskog saveza Srbije, koordinatora izgradnje obilaznice oko Beograda u Kancelariji za Nacionalni investicioni plan, pomoćnika gradonačelnika Beograda i, konačno, gradskog menadžera! To može samo u Demokratskoj stranci! To može samo u Srbiji. Taj san ne bi ostvario ni u jednoj drugoj Americi!  U nikad napisanoj brošuri za brzo sticanje karijere, novca i moći, pod naslovom „Svi Đilasovi ljudi“, ovaj čovek bi svakako zaslužio da bude proglašen prvim do prvoga.

Na tetovaži na levom ramenu Dragana Đilasa beli meda (krvoločni ubica životinja i ljudi) sedi na santi leda. Da li će još nešto i nekog uloviti beli meda, ili će jednog dana neko sposobniji, i primeni zakonitosti dosledan, uloviti belog medu (Đilasa) i staviti ga u kavez, verujemo, brzo će se saznati, jer manadat ovoj vlasti, koja, inače, samo što nije pala, ističe sledeće godine. Dotle će Dragan Đilas ostati samo nemilosrdni lovac. Ali na novac.

Šaputanje na jastuku

Gospodin Đilas bio je oženjen Milicom Delević, sa kojom ima dvoje dece. Od nje se razveo pre tri godine i oženio mlađom sa kojom ima kćer.

Gospođa Milica je direktorka vladine Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji, sa platom od nekoliko hiljada evra. Izgleda da umesto Dragana, alimentaciju plaća Republika Srbija, u vidu ogromne plate njegovoj bivšoj supruzi.

Diplomatski izvori kažu da je gospođa Delević jedna fatalna žena. Naime, posle razvoda od Đilasa, tajno se volela sa američkim ambasadorom u Beogradu Kameronom Manterom. Kada je otkrivena njihova veza, ambasador Manter je odmah povučen, poslat na službu čak u Bagdad, a potom u ambasadu u Pakistanu, po kazni.

Ali, šta je sve gospođa Delević šaputala na jastuku američkom diplomati, opisujući svog, i druge ljude sa srpske političke scene?

Voli Dženana

Oni koji poznaju g. Đilasa, kažu da je on “narodski čovek“. Voli da sluša turbo folk. Obožava da ide u kafane u kojima peva izvesni Dženan. Prijatelji su ga, kao značajnog čoveka, upoznavali sa mladim Pinkovim glumicama iz provincije. Jedna od njih je, u veselom stanju, opisivala društvu da Đilas obožava da mu ruke i noge budu vezane, a milosnice da ga potom šibaju golog, dok bi on, pokunjeno vikao da je beli meda dobar i da spava. Na santi leda. Živ je čovek, rekli bi njegovi sledbenici. A vođa je uvek drag i mio.

Đilasov akademik

Kao i svaki dobro organizovan vlastodržac, i Đilas se potrudio da pronađe svog omiljenog akademika. Našao ga je u vremešnom Nikoli Hajdinu kome je dao status duhovnog oca glamuroznog mosta preko Savskog jezera (koji, po svemu sudeći, ima simboličnu ulogu u razvoju srpske demokratije, jer dolazi niotkuda i vodi nikuda!). Ali, bez obzira što je u devetoj deceniji života, Hajdin se odlično snalazi u lukrativnim poslovima Đilasovog „gradskog komiteta“, pa je tako preko firme svoga sina u Švajcarskoj uspeo da naruči i specijalne zavrtnje, otporne na sve i svašta, ali toliko skupe da stručnjaci procenjuju da je njihova vrednost – blizu jedne četvrtine mosta!

Kako je Dragan Đilas, novi gradonačelnik Beograda, postao milioner i na čiju štetu ?

Kao multifunkcionalni motokultivator

Novi gradonačelnik Beograda Dragan Đilas našao se odmah nakon izbora na ovu dužnost u sukobu interesa. Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost, mogućnosti njegovog daljeg bogaćenja postale su neograničene, a sreća onih koji su ga birali beskonačna. Ali, kako je Đilas postao milioner, kakve su mu stvarne ambicije i čime je zaslužio poverenje birača, tema je kojom će se njegovi protivnici, ali i njegovi sadašnji pratioci tek baviti…

Biografiju novog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa moguće je čitati na više načina. Službeni deo govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata protiv ondašnjeg režima. Rečenicom koja je obećavala: „Predsedniče, podnesite ostavku, učinićete veliku uslugu srpskom narodu“, stupio je Dragan Đilas na javnu scenu Srbije, ne skidajući se sa nje do današnjih dana.

Neslužbena biografija novog gradonačelnika govori nešto drugo. Kao u već viđenim prilikama tokom naše neobične prošlosti, i Đilas je „pao“ na naplati prvoboračkih potraživanja.

Danas neverovatno zvuči da je ovaj čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, da je odmah postao član Izvršnog i Glavnog odbora, i da je od 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, da je od maja 2007. do jula 2008. godine bio ministar u Vladi Republike Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana.

Prethodno je na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran za člana Predsedništva za region Beograda, a juna iste godine izabran je i za predsednika gradskog odbora.

Odgovor na pitanje zašto ga nije bilo u visokoj politici ranije leži u njegovoj pregovaračkoj strategiji. Tačnije, njegovom trgovačkom duhu. Dok je čekao da mu „naraste cena“ u Demokratskoj stranci, pribavljao je sebi materijalnu logistiku.

Jašući na mutnim vodama Petog oktobra, već 2001. godine, građanin Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt medija. Nešto ranije, imao je marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom je i ušao u reklamni prostor medija u Srbiji koristeći svoj „prvoborački status“ i blagonaklonost nekolicine interesnih grupa i makar jednu od brojnih stranih „obaveštajnih zajednica“. Nije Đilas imao novac, nego je imao dar za matematiku. Taj dar prepoznali su njegovi politički mentori, pa mu širom otvorili vrata medija. Kako bi drukčije, od osnivačkog uloga na računu svoje prve agencije, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Tek 2005. godine, kad je već bilo izvesno da je „overen“ i na menadžerskom terenu, osnovao je takozvani poslovni sistem, kompaniju Multikom group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 odsto vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija i firma Emoušn prodakšn, koja ima licencu za sve „rijaliti šou“ programe vodećih srpskih televizija.

Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao među nekoliko najprofitabilnijih firmi, a Dragan Đilas postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji!

Multikom group nije krila od javnosti da je 2006. godine zaradila 55 milion evra, nego je obznanila i da je Đilasova Dajrekt medija u istom periodu imala ukupan prihod oko 43 miliona evra! Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra.

Tokom 2007. godine Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50 odsto u odnosu na proteklu godinu. Tada konačno i kreće u trku za gradonačelnika Beograda, nakon zaludnog ministrovanja (bez portfelja) i nikad umrle želje da bude predsednik srpske vlade. Konačno, u proleće 2008. godine, rezultati izbora za gradonačelnika Beograda još jednom su pokazali šta građani misle o demokratskim pljačkama. Veliki broj razočaranih učesnika u svrgavanju prethodnog režima, koji su sve nade polagali u preporod države demokratskim putem, doživeli su da mnogi samozvani protagonisti tog procesa besramno zbrinjavaju sebe i svoje bližnje o trošku države i naroda, da pljačkaju i otimaju, da ruše tamo gde bi trebalo da grade, a da grade tamo gde zakonom nije dozvoljeno. Upravo je Beograd pun takvih primera.

Takozvana Narodna kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas, pretvorila se u sprdnju sa građanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova neformalna institucija rešila neki ozbiljan problem, uticala na promenu nekih naopakih zakonskih rešenja zbog kojih pate građani, obznanila postojanje korupcije, zaštitila nečiju imovinu od pošasti kriminalne tranzicije…

No, Đilas je, otvarajući širom Srbije ispostave Narodne kancelarije, stvarao paralelne odbore Demokratske stranke i širio svoju „bazu“ koristeći ovu budžetsku ustanovu za ličnu promociju, što mu je bilo od koristi i u privatnim poslovima koje vodi. Čega god se Đilas dohvatio, bilo je njemu lično od koristi. Monopol koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge države u regionu. Na zvaničnom sajtu njegove kompanije to je ponosno istaknuto. Anemične institucije poput Antimonopolske komisije ne mogu Đilasu ništa. Njegova sloboda da bira koga će da reklamira i ko mu je prioritet, stvorena je protivzakonito. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji, zna njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, ali i sadašnji, Aleksandar Tijanić.

Bilo je za očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa idejom monopolske pozicije u poslu prodaje reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političku saglasnost i određene koncesije prema „oslobodiocima“ ove informativne ustanove.

Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije očigledne. Do sada ispoljeni karakter ovog čoveka pokazuje sklonost prema totalitarnim režimima, uprkos njegovim demokratskim zakletvama. Idealan kao aktivista komandne ekonomije, kao što je bio Albert Šperu Hitlerovoj Nemačkoj, lako je pretpostaviti da bi svojim znanjem i energijom besprekorno opsluživao dirigovane režime. Ali, čak i u ovoj savremenoj srpskoj anarhiji, amalgamu selektivne demokratije i propale autokratije, Đilas se snalazi odlično. Ima ga i na zemlji i na nebu. Ponekad i u blatu.

Čuveni su njegovi televizijski obračuni sa bivšim ministrom za kapitalne investicije Velimirom Ilićem, u kojima ga je Ilić redovno nazivao lopovom i prevarantom, razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su odjednom prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas o Iliću progovara. U blatu srpske tranzicije, nije red narušavati ravnotežu poslovnih interesa.

ĐILASOVA BLAGAJNA. Firma Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš, Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes Vajfert, EFGEurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. U poslu oglašavanja, Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u Srbiji. Čak 55 odsto celokupnog reklamnog tržišta ove zemlje nalazi se u njegovim rukama. Pre nego je Đilas i zvanično ušao u politiku, vladao je dobrim delom medijskog tržišta. To je tokom proteklih predizbornih kampanja znao dobro da naplati i političkim saveznicima i političkim protivnicima.

NA LIČNOM RAČUNU NIŠTA A U FIRMI SVAŠTA. Da je „imovinska karta“ Dragana Đilasa objavljena tokom njegove predizborne kampanje za gradonačelnika Beograda, pitanje je kako bi se na tim izborima zaista proveo. Ovako, nevešti grafiti zemunskih radikala na kojima je pisalo „Đilas tajkun“, delovali su više kao prizemna intriga, koja mu je ustvari pomogla da sebe javnosti predstavi kao sposobnog i poštenog čoveka.

Istine radi, stvari ovako izgledaju: Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru veličine 110 kvadratnih metara, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil SAAB iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50 odsto), BBDOSarajevo (48 odsto), MDI internacional Prag (28 odsto). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil citroen C3.

Naravno, iza procenata i udela kriju se ogromne pare. Ukupna finansijska „težina“ Dragana Đilasa iznosi najmanje 50 miliona evra, što u pokretnoj, što u nepokretnoj imovini, što u perspektivnim poslovima uvezanim sa političkim položajem na kome se nalazi.

ĐILAS PROTIV ĐILASA. Kad je Demokratska stranka i zvanično izgubila na decembarskim parlamentarnim izborima 2006. godine, Dragan Đilas je podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke zbog loših izbornih rezultata, uprkos tvrdnji stranačkih kolega da je to „najbolji rezultat u istoriji ove stranke“. Posle mesec dana izabran je novi predsednik gradskog odbora Demokratske stranke Beograda. Jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet Dragan Đilas! Njegova prećutna saglasnost shvaćena je u stranci kao lična kandidatura. U ovako „žestokoj konkurenciji“ pobeda je bila neizbežna.

PROZOR U SVET. Svojevremeno je Dragan Đilas, braneći se od neugodnih novinarskih pitanja o poreklu njegovog novca, ispričao mnogo bolju bajku od one kojom je naciju uspavljivala Mirjana Marković u vezi sa „Markovim gajbicama“. Naime, Đilas je tom prilikom ponosno tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u Londonu.

JAKE VEZE I APRILSKE TEZE. U aprilu mesecu ove godine isticao je Đilas potrebu saradnje Beograda sa Železnicama Srbije, u svojstvu kandidata za gradonačelnika, tvrdeći da će sredstva biti obezbeđena iz gradskog budžeta. Istovremeno je tokom obilaska opštine Rakovica rekao da za izgradnju prve linije metroa od vrha Bulevara kralja Aleksandra do Zemuna treba oko četiri godine pa dodao: „Ljudima iz udaljenijih delova grada mnogo bi značilo da imaju jaku vezu sa centrom i da taj voz ide na 40 minuta“.

ORAČ ILI LETAČ? Da li je Dragan Đilas studirao na Mašinskom ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer Poljoprivredne mašine)? Pitanje bi svakako bilo besmisleno da u zvaničnu verziju nije posumnjala njegova bivša koleginica sa Poljoprivrednog fakulteta S.D. kategorički tvrdeći da je njen bivši kolega Dragan Đilas studirao „paorske nauke“, smer „paorske mašine“, a ne Mašinski fakultet, smer vazduhoplovstvo.

JEDNA OD VILA MILIONSKE VREDNOSTI U EVRIMA DRAGANA ĐILASA

Kako Đilas plete paukove mreže ?

Lovac na novac

U avgustu 2006. godine Telekom Srbija, Dunav osiguranje, DDOR Novi Sad, Jugopetrol, NIS i mnoge druge državne firme dobile su nalog iz vrha vlasti da odmah obustave reklamiranje preko agencije Dajrekt medija, čiji je vlasnik Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije i član Predsedništva Demokratske stranke. Ova odluka u samom državnom vrhu usledila je pošto je finansijska policija otkrila štetan ugovor koji je RTS potpisala s Dajrekt medijom prilikom otkupa prava prenosa svetskog fudbalskog prvenstva.

Đilasova firma imala je milionske zarade, od čega je ogroman deo otišao na finansiranje Demokratske stranke, direktnog političkog protivnika vladajuće koalicije. Da bi sprečila dalje bogaćenje svojih političkih konkurenata, vlast je odlučila da onemogući monopolski položaj Đilasove firme u svetu reklame. Okolnosti postaju još zanimljivije: uz ovaj nalog išla je i preporuka da se državna preduzeća opredele za saradnju s agencijama Inkognito i Medija haus, koje se takođe bave otkupom reklamnog prostora. Pomenute agencije i inače su „dobro stajale“ u zgradi vlade u Nemanjinoj ulici.

Igor Jecl, direktor Direkcije za usluge Telekoma, u to vreme izjavljuje da reklamni prostor otkupljuju u neposrednim pregovorima s televizijama, kao i da imaju ugovor s firmom Inkognito, te da sarađuju sa svim agencijama koje se bave zakupom medijskog prostora. Jecl je vrlo glasno kazao da mu nikakve agencije nisu potrebne da bi posredovale, jer „… mi imamo mogućnost da u direktnim pregovorima dobijemo bolje uslove sa RTS-om, Pinkom i drugim televizijama, a slično je i s novinama…“.

Ugovor nisu raskinuli, ali kao da jesu. Mesec dana nije objavljen nijedan oglas preko Đilasove firme, pa se ta kompanija (Telekom) polako prebacila na usluge agencije Inkognito.

Vlasnici Inkognita, Saša Dimitrijević i Nenad Milić, nisu previše bili poznati javnosti. Dimitrijević posebno. A bio je veliki prijatelj tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, koji mu je i obezbedio veliki posao s reklamiranjem Nacionalne štedionice. Inkognito je radio i kampanju Bloka za zajedničku državu uoči crnogorskog referenduma.

Nije Đilas sklon da poklekne ako mu negde nešto ne krene. Uoči ubijanja BK televizije, sam se ponudio da spase ovu kuću finom ucenom. Jedna od njegovih firmi vodila je pregovore o kupovini BK televizije. Za tu priliku Đilas je ponudio Bogoljubu Kariću „ruku prijateljstva“, „otopljavanje odnosa“ i „detant – popuštanje zategnutih odnosa“. U maniru velikog pregovarača kalibra Henrija Kisindžera, Đilas mu je tada predložio da „sve sredi“ i napravi najgledaniju televiziju „na čisto komercijalnim osnovama (kao da do tada niko nije u toj kući radio za pare).

Decembra 2005. godine Đilas je već potpisao ugovore o kupovini nekoliko najgledanijih američkih serija i kvizova, a ceo program je trebalo da bude rađen po uzoru na nemački RTL. Javno se hvalio kako bi pre svih baš on mogao da obezbedi nacionalnu frekvenciju BK televiziji. Bogoljub Karić očigledno nije bio svestan koju moć Đilas poseduje u tom trenutku, ko ga je poslao i šta mu je bila misija. Završilo se kako se završilo, nestala je jedna dobra televizija, stiglo je pet loših.

Mnogo ranije, u svojstvu direktora marketinške agencije Ovejšn, Đilas je zabrinut za sudbinu Srbije, pa glasno razmišlja: „Prosto nisam pametan šta da se uradi da bi Srbija dobila predsednika. Ponekad pomislim da je to nemoguće. (…) Ne znam, možda bi patrijarh Pavle trebalo da baci neku kletvu, ‘Ko ne izašao na izbore’…“. Ubrzo potom promenjen je izborni zakon po kome na izbore mora da izađe pedeset posto upisanih birača, a Boris Tadić dolazi na čelo Demokratske stranke i kandiduje se za predsednika. Upravo taj isti Dragan Đilas vodio je njegovu kampanju, kao i kampanju za parlamentarne izbore, gde je takođe Tadić bio nosilac liste DS.

Tokom kampanje Tadić je najavio otvaranje Narodne kancelarije, koja bi trebalo da zastupa interese građana. U oktobru 2004. ona je i otvorena, a njen direktor postao je Dragan Đilas. U međuvremenu se i sam učlanio u DS, uprkos dotadašnjoj priči da je običan simpatizer „određene političke ideje“. U decembru 2004. godine pravda taj čin ovako: „Licemeran je svako ko se odluči da uđe u politiku, a tvrdi da nema ozbiljnije političke ambicije. Ja u takve ne spadam“. Pa dodaje: „Verujem u ljude koji imaju srce, mozak i još nešto što se imenuje rečju koja ne bi baš mogla da se pojavi u ozbiljnim novinama, a pripisuje se hrabrima bez obzira na pol. Oni koji nemaju ove tri stvari treba da ostanu van politike i bave se drugim poslovima.“

O tome, čemu ga je naučio preduzetnički duh, rado govori: „Biznis mi je doneo finansijsku nezavisnost, znanje u upravljanju sistemima, spremnost za brzo donošenje odluka, koju morate da imate ukoliko želite da uspete u bilo kom ozbiljnom poslu. Mane su nedovoljno stranačko iskustvo, zbog čega još ima mnogo kvalitetnih ljudi koji se okupljaju oko ideja DS, a koje lično ne znam.“

Bivše kolege iz medija gleda s političkog Olimpa, pa se oštrim jezikom obrušava: „Posao ljudi koji pišu kolumne i analize uglavnom i jeste da kritikuju. A posao Biroa Vlade Srbije jeste da pravi propagandu te vlade i onda, kad dođu neki izbori, neka se izmeri da li je jači Tirke (novinar Tirnanić) ili je jači Biro Vlade Srbije. Nažalost, danas o Zoranu Đinđiću 67 odsto ljudi misli pozitivno, a pre je mislilo deset odsto. Ja sam rekao da Srbi mnogo vole da žale nekoga i da kažu ono ‘jao, ipak je on bio divan čovek’. Očigledno da i taj neko ko se bavi propagandom, nije odradio posao. On snosi odgovornost, jer je nemoguće da 70 odsto ljudi danas pozitivno misli o nekome ko je do juče bio najomraženiji čovek u ovoj zemlji.“

Ni novinari ne ostaju dužni, pa mu glasno poručuju da postoji sumnja da je zbog njegovog, kao i prisustva Srđana Šapera, Tadićeva politika više skup marketinških nego političkih poruka, a Đilas odgovara: „To je velika budalaština koju proturaju svi koji su svesni snage politike DS i Borisa Tadića. DS nikad nije bila jača po podršci koju joj građani daju, Tadić je političar u koga građani Srbije imaju najviše poverenja.“

Znao je glavni junak ove veselo-nevesele priče da zaglibi gde mu nije mesto, uprkos urođenom oprezu i stečenom političkom licemerju. Naime, Socijalistička partija Srbije i Udruženje „Sloboda“ u jednom trenutku zatražili su da „specijalni tužilac ispita direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije Dragana Đilasa zbog njegove izjave o ulozi Slobodana Miloševića u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije“. „Đilas je na Radio-televiziji Srbije direktno optužio Slobodana Miloševića za ubistvo Slavka Ćuruvije“, pisalo je u jednom saopštenju, pa je još pridodato „da bi specijalni tužilac trebalo da direktora Narodne kancelarije ispita o tim saznanjima i da ga upozori da je prikrivanje eventualnih podataka krivično delo“.

Konačno, upamtiće Đilasa i nedeljnik „Vreme“ zbog objavljivanja pisma koje zadire u njegovo poslovanje: „… Smatram apsolutno neprihvatljivim da list kao što je „Vreme“ dozvoli da se njegove stranice koriste za iznošenje neistina i za klevetanje ljudi, kao što je to nekada radila „Politika“ kroz legendarnu rubriku „Odjeci i reagovanja“. Zaista ne vidim razliku između toga i onoga što je g. Uzelac naveo u svom pismu koje se navodno odnosi na tekst „Zet“ („Vreme“ br. 760), a u kome, između ostalog, stoji da je Robert Nemeček „napravio ugovor s jednom od firmi Dragana Đilasa, šefa Narodne kancelarije i budućeg premijera Srbije, ugovor koji omogućava Đilasovoj kompaniji da prodaje vreme za reklame po superkomercijalnim cenama i da, za uzvrat, daje filmove koje će RTS emitovati posle ponoći“.

Istina je upravo suprotna: Kompanija u kojoj sam suvlasnik i čiji direktor nisam, niti sam ikada bio – jer bi to bilo suprotno Zakonu o konfliktu interesa – nikada nije potpisala nikakav ugovor sa RTS-om o prodaji paketa filmova kompanije Univerzal koju g. Uzelac pominje. Naprotiv, to je uradila naša najveća konkurentska firma ‘Medija haus’ i taj ugovor je bio predmet ogromnih protesta i zahteva za njegov raskid od više agencija koje se bave ovim poslom, pa i kompanije čiji sam ja suvlasnik! Apsolutno podržavam pravo svakog građanina da sudi o meni i mom radu iznoseći u javnost svoje mišljenje, ali nikako ne prihvatam da se o meni i kompaniji u kojoj sam suvlasnik iznose ordinarne laži. Tako nešto ne služi na čast ni g. Uzelcu, a ni novinama koje dozvole da ih neko iz razloga loše informisanosti ili loše namere iskoristi za objavljivanje tih laži“.

Ispod ove žestoke reakcije i gorkih suza spavala je ljuta guja! Neko je jednom uspeo i Đilasa da nadmudri i da mu otme posao.

ŠVERCOVAO ŠUNKE IZ ČEŠKE U BEOGRAD!

Iako je na početku prošle decenije još uvek bio proleter sa diplomom u potrazi za boljim životom van Srbije, Dragan Đilas, čovek koji će ubrzo postati opčinjen magijom Beograda i njegovim budžetom, svoj prvi novac zaradio je „na privremenom radu“ u Republici Češkoj odakle je,“da ne ide prazan“ švercovao šunke u Beograd što nikada nije ni krio od javnosti pričajući sam da mu je njegov „jugo“ uvek smrdeo na šunku…

Iz njegove današnje perspektive, sa mizernom sumom od samo 6.195,35 evra, koliko je zvanično imao na računu u Češkoj, u Srbiji nije mogao mnogo da učini. Običan smrtnik bi to uložio u neizvesnu avanturu privatnog preduzetništva ili bi potrošio na preživljavanje. Ali, Dragan Đilas nije čovek koji je projektovan za mala dostignuća…

Dobro upućeni iz najbližeg Đilasovog okruženja svedoče o tome da je on, u vreme kad je u Srbiji devedesetih sve bilo sumorno i bez perspektive, pozajmio novac od porodice svoje supruge i od kolege i prijatelja Saše Vučinića (bivšeg urednika magazina NON i bivšeg direktora radija B92), i potom krenuo u Češku. Tamo je otvorio restoran, još se zaduživao kod ukrajinskih mafijaša (i sve vraćao sa kamatama), pa kad je shvatio da je sunce tuđeg neba znatno škrtije od domaćeg, vratio se Beogradu, i neslućenim mogućnostima koje su se upravo otvarale novonastalom vladavinom demokratskog haosa i bezakonja…

Prema još jednom svedočanstvu njemu najbližih ljudi, Đilas se našao u kompaniji MD International iz Praga, gde je imao 28,55 udela, što je bilo onih 6.000 evra, ali ta kompanija kao da i nije postojala jer je bila proglašena za „visokorizičnu“. Diskrecija u toj kući bila je način života. Niko se nije javljao na telefonske pozive, nisu ni postojali na adresi registracije…

Javnosti je do današnjeg dana poznato samo to da je Đilas ovu kompaniju u Pragu registrovao zajedno sa Markom Mijatovićem, Milošem Tomanovićem, Andrijom Kleutom i Mlađanom Đorđevićem, i to na adresi: Jarove 2424/2. Kao osnovna delatnost upisano je: velikoprodaja i proizvodnja bižuterije. Takođe, u kompaniji nikada nije bilo zaposleno više od četvoro ljudi, plus Dragan Đilas.

Naravno, nije budući gradonačelnik Beograda ništa započeo sa onih 6.000 evra iz ekonomskog egzila u Češkoj republici, nego je počeo sa više od milion evra za koje srpskoj javnosti, a pre svega nekim budućim, nekorumpiranim istražiteljima prljavih novčanih tokova – duguje objašnjenje. Taj milion „i kusur“ nije stranog, nego domaćeg porekla…

Ipak, svoju prvu biznis deceniju Đilas će početi tek ulaskom u Demokratsku stranku 2004. godine, dakle godinu dana nakon smrti Zorana Đinđića. Istina, desetak meseci ranije Đilas je već bio „u poslu“…

Članstvo u Demokratskoj stranci započeo je najvišim stranačkim funkcijama (nešto mu je bilo ponuđeno, a nešto je i sam zahtevao). Mesto u Glavnom i Izvršnom odboru Demokratske stranke podrazumevalo je i ozbiljan poslovni angažman. Na putu do kapitaliste regionalnog ranga ovaj bivši komunistički omladinac, koji je u međuvremenu radikalno raskinuo sa svojom proleterskom klasom, držao se isključivo pobedničkog recepta: unovči svoj ‘status prvoborca’!

Njegov psihološki profil kojim su se zabavljali rezidenti nekih stranih obaveštajnih službi u to vreme, govori o izrazito sujetnom čoveku koji je opsednut „idejom kompenzacije“, opterećen emotivno kao nepriznata veličina, frustriran lošom valorizacijom svoje uloge 1991. godine, uveren u svoju misiju spasitelja… Sve to ga je snažno vodilo ka beskrupuloznim operacijama zaposedanja stranačkih i državnih funkcija, ali pre svega medija preko kojih je mogao da uspostavi moć kojoj je patološki težio…

Od dana kad je osvojio prvu stranačko-državnu funkciju, Đilas počinje da uspostavlja monopol nad reklamnim prostorom u svim srpskim medijima, pre svega na RTS-u i drugim najvećim televizijama. Samo u jednoj godini, tokom „ranih radova“, njegova tek registrovana kompanija Direct Media zaradila je od prodaje medijskog prostora oko 60 miliona evra! Čim je postao multimilioner, imenovan je za direktora takozvane Narodne kancelarije predsednika Republike, pa sa te pozicije tokom 2004. i 2005. godine apsolutno gospodari reklamnim prostorom. Tako u narednih godinu dana najvećeg monopolskog divljanja medijima njegov uticaj na celokupno oglasno tržište Srbije postaje dominantan, sa skoro 80 odsto ostvarenih prihoda od ukupnog prometa u ovoj delatnosti!

Zvanični procenat uvećanja njegove firme Direct Media u vreme njegovog direktorovanja Narodnom kancelarijom iznosio je 983 odsto! U kratkoj ali kriminalnoj istoriji srpske tranzicije, takvo čudo nije zapamćeno! Do 2006. godine, kad je Đilas osvojio sve njemu neophodne državne i partijske funkcije, čist godišnji prihod njegove firme kretao se između 30 i 50 miliona evra! Njegova Direct Mediau međuvremenu je postala desetostruko moćnija, kao uostalom i on lično. Od  2007. do 2008. godine Dragan Đilas vrši dužnost ministra bez portfelja za sprovođenje takozvanog Nacionalnog investicionog plana u vladi Vojislava Koštunice, i tu poziciju koristi tako što Koštuničinog savetnika za medije Srđana Đurića „uvodi u posao“ sa još jednom marketinškom (i PR) agencijom Olaf&McAteer…

Predstavljajući uporno sebe kao osvedočenog humanistu, Đilas postaje i vlasnik firme Ovation Advertising, kojoj u registraciji doslovno piše: „Davanje poklona i pružanje usluga“. Rast prihoda Ovation Advertising u svakoj normalnoj državi bio bi predmet ozbiljne istrage, ali ne i u Đilasovoj obećanoj zemlji. Jer, milioni evra stečenih na ovaj način, banditskim monopolom, „zahvatanjem“ iz državnih bisaga i blokadom bilo kakve konkurencije, to može samo u Srbiji.

Svi stubovi Đilasove korporacije

Nakon razvoda od bivše supruge Milice Delević, Đilas se odseljava iz njene porodične vile u Temišvarskoj ulici u Beogradu. Ali, uprkos tome, zajednički poslovi bivših supružnika nikada nisu prekinuti… Ipak, najveći deo njegovog poslovanja sam drži pod kontrolom, mada pred retkim kuražnim novinarima koji se usude da ga nešto delikatno pitaju, uporno tvrdi kako su i ti poslovi i te firme u rukama „drugih ljudi“ i da on u svemu tome ima samo mali deo.

Iako je jedan od tih „delova“ Đilasovih poslova poznat srpskoj javnosti, barem polovina njegove korporacije i dalje je „u senci“. Tu su, pre svega, poslovi razgranati u zemljama regiona nekadašnje Jugoslavije (reč je uglavnom o prodaji medijskog prostora), kao i u Srbiji… Detaljan spisak Đilasovih firmi izgleda ovako:

Multicom Group, Multicom Rent, Bella Team, Direct media a.d. Beograd, Direct Media Pablic Relations Beograd, Direct Media d.o.o. Skopje, Direct Media d.o.o.Sarajevo, Direct Media d.o.o. Podgorica, Spark Event Promotion d.o.o., DM Marketing International d.o.o., Sports add d.o.o., Big Print d.o.o., Frendee d.o.o., Emotion Production, Ovation Advertising, Multicom Group (glavna firma – firma „majka“), Preduzeće za multimedijalne komunikacije Multicom Group d.o.o. Beograd, registrovana na adresi u Beogradu, Ulica  antifašističke borbe 13b, i to kao konsalting i menadžment poslovi, za usluge u spoljnotrgovinskom prometu, sa sledećom strukturom vlasništva: Dragan Đilas 25 odsto, Milica Delević (ex Đilas) 25 odsto, Dragoslav Ilić 42 odsto, Nebojša Garić – 8 odsto…

Tu su još i firme Multicom-rent (ogranak društva – bavi se iznajmljivanjem nekretnina), Bella Team (od 2006. godine u sastavu društva preduzeće za trgovinu i usluge Bella Team d.o.o. Beograd, Gundulićev venac 3, registrovan na konsalting i menadžment poslove, za spoljnotrgovinski promet i za usluge u spoljnotrgovinskom prometu, a u strukturi vlasništva učestvuje Multicom Groupsa 100 odsto)…

Đilasova Direct Media a.d. Beograd, preduzeće za marketinške i promotivne aktivnosti, Antifašističke borbe 13, bavi se uslugama reklame i propagande, a registrovano je i za spoljnotrgovinski promet i usluge u spoljnotrgovinskom prometu, a vlasnička struktura izgleda ovako: Multicom Group – 93 odsto, Silvana Mandurević 1 odsto, Jovan Stojanović 1 odsto, Jadranka Drinić 3 odsto, Gojko Đilas 1 odsto, Marija Matić 1 odsto…

Direct Media Pablic Relations d.o.o. Beograd (konsalting i menadžment poslovim, registrovano za spoljnotrgovinski promet i usluge u spoljnotrgovinskom prometu) ima sledeću strukturu vlasništva: Direct Media 65 odsto, Nevena Kurtović 35 odsto…

Tu su još i Direct Media d.o.o. Skopje (predstavništvo u Makedoniji), Direct Media d.o.o. Sarajevo (predstavništvo u BiH), Direkt Media d.o.o. Podgorica (predstavništvo u Crnoj Gori).

Dalje, Đilasova firma Spark Event Promotion d.o.o. Beograd, preduzeće za marketinške i promotivne aktivnosti, takođe je registrovano za usluge reklame i propagande, za spoljnotrgovinski promet, usluge u spoljnotrgovinskom prometu… Struktura vlasništva: Multicom Group 60 odsto, Nevena Vasojević 10 odsto, Ana Rogić – 30 odsto…

Tu je i njegov DM Marketing International, „aktivnosti u vezi s kompjuterima“, a u strukturi vlasništva opet je Multicom Group sa 100 odsto…

Đilasove firme bave se i računovodstvenim i knjigovodstvenim poslovima i poslovima kontrole, savetodavnim poslovima u vezi sa porezom, u okviru Multicom Group-a. Takođe i štamparskim poslovima. Tako je u njegovom vlasništvu i Društvo za štampu i grafičke usluge Big print d.o.o., registrovano na adresi: Novi Beograd, Đorđa Stanojevića 4. Osim štampanja, ovo preduzeće registrovano je i za spoljnotrgovinski promet i za usluge u spoljnotrgovinskom prometu, a struktura vlasništva je: Multicom Group 90 odsto, Željko Drašković 10 odsto…

Đilasova firma Frendee d.o.o. je društvo sa ograničenom odgovornošću, registrovano je na adresi u Beogradu, Ulica Milutina Milankovića 120 b, i to kao konsalting i menadžment poslovi, ali i poslovi spoljnotrgovinskog prometa i usluga u spoljnotrgovinskom prometu, sa strukturom vlasništva: Multicom Group, 60 odsto, Vladimir Bjelobrk 20 odsto, Isidora Trifunović 20 odsto…

Emotion Production je poznata Đilasova firma, zapravo preduzeće za konsalting, proizvodnju radio i televizijskih programa i usluge reklame i propagande, registrovano na adresi Terazije 43, Beograd. Bavi se poslovima konsaltinga i menadžmenta, registrovano je takođe i za spoljnotrgovinski promet i za usluge u spoljnotrgovinskom prometu, a struktura vlasništva izgleda ovako: Multicom Group 49 odsto, IMGS (Goran Stamenković) 51 odsto…

Zvanično bivša agencija Dragana Đilasa Ovation Advertising je preduzeće za marketinške i promotivne aktivnosti, registrovano na adresi Beograd, Bulevar Arsenija Čarnojevića 99 V, i bavi se uslugama reklame i propagande, a registrovano je, kao i sve ostale firme koje direktno ili indirektno poseduje, za spoljnotrgovinski promet i za usluge u spoljnotrgovinskom prometu. U strukturi vlasništva Vladimir Galić ima 50 odsto, Dragoslav Ilić 25 odsto, Milan Ristić 25 odsto…

Klijenti Đilasovih firmi

Zastrašujući monopol na oglašavanja u Srbiji koji imaju Đilasova preduzeća, jasno govore o tome da niko drugi na ovom tržištu ne može ni da pomisli o nekakvim ravnopravnim uslovima za poslovanje u ovoj oblasti… Spisak Đilasovih klijenata nedvosmisleno ukazuje na to o kakvoj je korporaciji ovde reč i ko je iznad svih antimonopolskih zakona u Srbiji. Naime, Đilasove džepove svakog dana, svakog sata, svakog minuta i svake sekunde pune sledeće firme:

Telenor, In Bev, Henkel, Agrokor, Societe General Bank, Kraft Foods, Knjaz Miloš, Beiersdorf, Nectar, Subotička mlekara, Imlek, HYPO Alpe Adria Bank, Simpo, Ford, Metro, Tigar, Durex, Scholl, MPC Group, FHI Zdravlje Leskovac, Banca Intesa, Bayer Pharm, Modriča, Mango, Dr. Oetker, Cockta, IDEA, Jamnica, Dijamant Zrenjanin, Pepsi, Mercedes, Microsoft, Campina, Western Union, Avon, Droga, Peugeot, Sony, Samsung, Olympus, Pro Credit Bank, Tetra Pak, Legend, Gorenje, Wiener Stadische, Citroen, Mars, Philip Morris – DIN, Apatinska pivara INBEV, Wrigleys, Fujitsu Siemens Computers, Austrotherm, Nelt, Volvo, King Sturage, Pexim Card Info, Alma Quatro, Metropolis, Roaming Electronics, JDP, MTS, Astra, Delta sport, Eko Hellenic, Dunav osiguranje, LHB, Banini, Nota Dolce, Polimark, Fresh And Co, Woman Secret, Converse, Master Foods, UNICEF…

O čemu govori ovaj spisak uglednih pomagača Đilasove medijske gangrene, koja je dotukla svaku primisao slobodnog tržišta u Srbiji? Većina ih dolazi iz zemalja čije stroge državne administracije na svakom koraku sankcionišu monopol, ali, pre svega, ispituju poreklo svakog evra ili dolara u prometu. Bivši komercijalni direktor slovenačke kompanije JUB koja je deo svoje proizvodnje izmestila u Srbiju, priznao je da je jedan od uslova da dođe u Srbiju bio da sredstva od marketinga daje agenciji „vladajuće koalicije“. Tako je ugovor o oglašavanja u srpskim medijima preko „ovlaštene agencije“ potpisan pre nego što je ta kompanija uopšte stigla u Srbiju! Posao je svojevremeno realizovan preko tadašnjih ministara Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića. Agencija koja je prodala „medijski prostor“ pripadala je Draganu Đilasu.

Metodologija i danas tako funkcioniše. Predstavnicima stranih firmi ovakva Srbija je Eldorado za ekstraprofit od korupcije, koju dele sa Đilasom i njemu sličnima. Na redu su istražni organi koji do sada, očito, nisu smatrali da je ovakvo sticanje multimilionskog bogatstva zapravo organizovana kriminalna aktivnost…

Faraonu proširiti zonu

Megalomanija Dragana Đilasa ne poznaje granice. Osim što je gradonačelnik Beograda, vršilac više stranačkih dužnosti i gospodar regionalno razgranate medijske korporacije, sebe je imenovao i za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Tako je povećan broj njegovih uloga, funkcija, titula i zvanja. Ali, ako se dokopa drugog mandata, neće se na tome zadržati! Naime, dopala mu se ideja bivšeg ministra Mlađana Dinkića da Beograd po svaku cenu dobije još desetak opština, čime bi snažno narasla seljačko-šalterska birokratija, a time i faraonska moć kojoj Đilas snažno stremi kao i svaki prikriveni boljševik u epohi lažne demokratije.

Ja kod komšije, a komšija zvao policiju

Ima naivnih građana koji još veruju u dobrosusedske odnose i u osvojenu demokratiju. Takav je i osamdesetogodišnji penzioner Dimitrije Bećir, koji živi u neposrednoj blizini Dragana Đilasa i koji je krajem januara ove godine, nezadovoljan visinom penzije, odlučio da svrati do uticajnog komšije kako bi ga zamolio za pomoć. Prethodno je u više navrata pokušavao da dođe do Đilasa kao građanin, preko gradske skupštine, ali nije uspeo.

Njegov pokušaj da mu se obrati „kao komšija“, završio se tako što je ekspresno sproveden u policiju. Bećir je kasnije pričao: „…Živim u zgradi pored gradonačelnika, otišao sam da mu se požalim kao komšija. Živim sa suprugom, ona nema penziju, a moja je 44.000 dinara. Smatrao sam da mi je naneta šteta u PIO fondu jer mi sa radnim stažom koji imam pripada više. Hteo sam sa gradonačelnikom da razgovaram o tome zato što se znamo odranije…“

Policija je takođe konstatovala da Bećir „…nije hteo da naudi gradonačelniku, nego je sigurno mislio da on može da reši sve probleme, pa i one penzionerske. Mi smo ga poveli u stanicu kako bi dao izjavu, da bi se utvrdile sve okolnosti vezane za ovaj slučaj, posebno zato što je reč o važnom političaru…“

Neko će dobiti po Guzi

Građani ponekad i progovore! Tako je Draganu Đilasu, prilikom otvaranja Sajma zapošljavanja, jedan mladi čovek u prolazu dobacio: „Šta ćeš ti ovde, ovo je za nezaposlene!“

Bio je to okidač za potisnuti Đilasov sadizam, pa je krenuo ka njemu, snažno ga zagrlio, glumeći prijateljski izraz lica, a onda ga je stegnuo oko vrata „kragnom“, sagnuo se ka njemu i u pola glasa mu zapretio da će nešto ružno da mu se desi ako kaže reč više! Sve se brzo odigralo, mladić je danima osećao bol u vratu zbog Đilasovog „zagrljaja“, a prisutni svedoci tvrde da je „gradonačelnik bio toliko besan da je momak dobro prošao!“

Bivša službenica Gradske uprave, koju je Dragan Đilas isterao sa posla zbog „nedostatka rezultata“, o Đilasovom sadizmu govori kao o notornoj činjenici: „On pamti svako suprotno mišljenje i kazniće ga surovo, u najkraćem mogućem roku, ako ne može na licu mesta da se obračuna sa onima koji drukčije misle ili sa onima koji vide ono što on ne želi da bude viđeno. Danima je sprovodio istragu u jednom estradnom tabloidu koji je objavio fotografije na kojima se on uhvatio za jednu žensku osobu ispred neke diskoteke, ne bi li kaznio počinitelja… Isto je hteo da radi pre nekoliko godina, kad je neko objavio priču o njegovom neugodnom susretu sa ženskom osobom koja ga je oslovila sa: Jesi li ti to, Guzo?“

Istorija se zaista ponavlja kao farsa: jednom se Dragan Đilas nezgodno „okliznuo“ izjavom da je svoj „prvi ozbiljan kapital“ zaradio pranjem prozora u Londonu, što je u stvari „lirska obrada“ epskog predanja o Marku Miloševiću koji je zaradio milione „noseći gajbe“.

ZADUŽIO GRAD BEOGRAD ZA 802 MILIONA EVRA !

БЕОГРАД – Политика председника Демократске странке и још увек актуелног градоначелника Београда Драгана Ђиласа довела је Београђане пред банкрот, јер сада главни дуг главног града премашује 820 милионa eвра!

Pljačka

Kako je Dragan Đilas preko svojih povezanih firmi, između ostalog oteo i Lutriju Srbije

Koliko je dosta kradonačelniku Beograda?

Pošto je nemilice pljačkao Beograđane kroz megalomanske projekte kao što je most na Adi ili Bus Plus sistem, Dragan Đilas je svoju lopovsku delatnost proširio na celu Srbiju otimajući pare od Državne lutrije Srbije.  Iako za svoje radove koristi komplikovanu internacionalnu mrežu preduzeća, nije teško otkriti tokove novca, kao i krajnjeg korisnika – beogradskog gradonačelnika

Glavno preduzeće preko koga je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ostvarivao svoj uticaj na ostale firme iz komplikovane mreže firmi koju je ispleo, jeste Multikom Grupa d.o.o. iz Beograda, ulica Antifašističke borbe 13 b. Ono  preuzima kontrolu i nad Dajrekt medijom a.d. 2006. godine (kasnije se preduzeća fiktivno ponovo razdvajaju). Po četvrtinu vlasništva u Multikomu imaju Dragan Đilas i njegova bivša supruga Milica Delević. Upravljanje ovim udelima Dragan Đilas je zbog sukoba interesa preneo na Jadranku Drinić, ali na jedan izuzetno čudan način.

Ugovor o prenosu upravljačkih prava Dragan Đilas je potpisao 20. januara 2011. godine, ali je on stupio na snagu tek 31. januara 2012. godine. Zbog čega je Agenciji za privredne registre bilo potrebno više od godinu dana da zavede jedan ovako jednostavan dokument?

Već pomenutu Jadranku Drinić nalazimo i kao suvlasnika Dajrekt Medije a.d.registrovane na istoj adresi gde je i Multikom Grupa. Da je gradonačelnik Beograda upravljačka prava preneo na povezano lice, što je zakonom zabranjeno, vidi se i iz toga što je još jedan od vlasnika Dajrekt Medije a.d. – Gojko Đilas.

Čitav konglomerat različitih preduzeća sa anglicizmom Dajrekt u svom imenu pod kontrolom je Dragana Đilasa.

Dajrekt lot d.o.o. je dobio pravo na distribuciju lutrijskih proizvoda od Državne lutrije Srbije (DLS). Navodno je sve učinjeno po zakonu i Dajrekt lot je posao dobio jer „ovo preduzeće jedino u zemlji ima reference, iskustvo i potencijal“ za ovakve poslove, tvrde u Lutriji. Kakve su to reference, i kakvo iskustvo kada jeDajrekt lot osnovan 17. februara 2011, a ugovor sa Lutrijom je potpisao već 12. marta 2011?!

Jedini vlasnik Dajrekt lota je Dajrekt grupa d.o.o. iz Beograda čiji je većinski vlasnik Direct group holdings LTD sa Kipra, dok su manjinski vlasnici Georg Zaharijadessa Kipra i Nikola Mandić iz Beograda, koji je istovremeno i jedan od zastupnika Dajrekt lota i generalni direktor beogradske Dajrekt grupe. Zvanično se ne zna ko stoji iza kiparske firme, ali zbog povezanosti Đilasove Multikom grupe sa ovdašnjim Dajrekt preduzećima nije teško zaključiti ko je stvarni vlasnik i ovog preduzeća.

Dajrekt lot je po ugovoru trebao da pospeši prodaju lutrijskih proizvoda, ali je u stvarnosti promet DLS-a prepolovljen – sa 100 miliona evra na godišnjem nivou na samo 50 miliona evra.

U prvih šest meseci ove godine zabeležen je pad od čitavih 20 miliona evra u odnosu na plan. Uprkos ovako katastrofalnim rezultatima ugovor nije raskinut, a DLS Dajrekt lotu plaća čak deset puta više za „usluge punjenja maloprodajnih objekata“ u odnosu na period dok je tu uslugu fakturisala komercijalna služba same Lutrije.

Zato se postavlja pitanje da li je manjak od 50 miliona evra za godinu dana zaista nastao padom prodaje lutrijskih proizvoda ili je u pitanju bezobzirna pljačka? Očigledno je da Đilasova Dajrekt pljačkaška grupa kroz enormno uvećane fakture izvlači novac i iz DLS-a.

Identični scenario je već primenjen u Beogradu, gde se novac uzima na projektu Bus Plus. Po izveštajima Direkcije za javni prevoz grada dnevno dva miliona putnika koristi usluge Gradskog saobraćajnog preduzeća u Beogradu (GSP). Po izveštajima iz GSP-a mesečno se naplati prosečno 4,6 miliona evra od prodaje karata. Ako tek svaki drugi od pomenutih dva miliona putnika kupi jednu jedinu kartu, dnevno bi GSP morao da ima promet od pola miliona evra, odnosno 15 miliona mesečno. Ko ovde koga pravi ludim?

Konzorcijum oko domaćeg Apeks solušn d.o.o. je po uslovima konkursa koje je odobrio sam Đilas dobio pravo da vrši naplatu karata i da zatim novac, po odbijanju sopstvene provizije uplati GSP-u. Pri tome konzorcijum sam sebe kontroliše, tako da se samo na ovaj način mesečno za Đilasa i njegove kompanjone ukrade 10 miliona evra.

Da iza Apeksovog konzorcijuma stoji Đilas, vidi se i po tome što je ova grupacija dobila i ekskluzivno pravo da koristi sve reklamne panoe u vlasništvu GSP-a (na stajalištima i u vozilima), a upravo je ovo najvažnija delatnost raznih Dajrekt preduzeća.

Direkcija za javni prevoz Beograda je konkurs za Bus Plus sistem 2010. raspisala po nalogu samog Dragana Đilasa, pri čemu je konkurs bio nezakonit, a njegovo sprovođenje van svake logike.

Pošto se u suštini radi o javno-privatnoj saradnji trebalo je prvo sačekati donošenje odgovarajućeg zakona. Konkurs je uprkos tome raspisan, ali objavljen samo u Službenom glasniku Srbije i na internet prezentaciji Gradske uprave, iako je proglašen međunarodnim. Dokumentaciju je otkupila čak 51 firma, između kojih i renomirana imena kao što su: Siemens, Asecco SEE, Pay Up, ACS Solutions, Telefonija i MapSoft.

Konkursna dokumentacija je bila na srpskom i na ćirilici i nije bila dostupna u elektronskoj formi. Više od 10 učesnika konkursa je tražilo produženje roka, jer za 60 dana nisu mogli da prevedu konkursnu dokumentaciju sa srpskog, izrade predlog i isti prevedu na srpski. Zahtevi su odbijeni i na kraju su stigle samo tri ponude: Dialog d.o.o. iz Beograda je dostavio samo nekoliko dokumenata o samom preduzeću, a Novatronik d.o.o. iz Novog Sada je poslao reklamne materijle o sebi?! Tako je Direkcija potpisala ugovor sa trećim konkurentom, Apeksovim konzorcijumom (koga je odabrao Đilas i pre raspisivanja konkursa), bez obzira što je Apeks u tom trenutku imao samo 500 evra na računu, a garantovao je za izvođenje posla u kome je već za opremu trebalo platiti 12 miliona evra.

U svom pismu br. 5789/12 G od 9. avgusta 2012. upućenog predsednicima dva sindikata GSP-a, Goranu Bradiću i Slobodanu Vasiću, Đilas priznaje kako je procenat koji uzimaju Apeks i saučesnici skoro 30 odsto, a ne ugovorenih 8,53 odsto, odnosno od 130 miliona dinara mesečno GSP dobija oko 100 miliona. U istom pismu Đilas urgira da GSP otpusti najmanje 20 odsto radnika, jer je Beograd obavezan da javni prevoz privatizuje najkasnije u 2015. godini.

Igor Marinković: Đilas je pravi vlasnik „Bus plusa“

Udruženje „Narod protiv Bus plusa“ optužilo je gradonačelnika Beograda i potpredsednika DS Dragana Đilasa da je pravi vlasnik firme „Apeks“ koja je na protivzakonitom tenderu dobila od Grada Beograda posao kontrole karata u gradskom prevozu čime je  oštećen GSP. Govoreći na konferenciji za štamu „Istina o GSP“ predstavnik udruženja „Narod protiv Bus plusa“ Igor Marinković najavio je da će građani pored dosadašnjih zahteva tražiti i smenu korumpiranog gradonačelnika.

– Bar smo saznali ko je pravi vlasnik Bus plusa, a to je gradonačelnik Đilas. Đilas se sam nedavno otkrio. Bus plus je proveo nekoliko meseci ubeđujući beograđane da treba da se validiraju, vođene su čitave kampanje, ukidane pojedine linije, stajališta i smanjivan broj atuobusa na nekim linijama ako se dovoljno putnika nije validiralo. Onda je Đilas u jednom intervju rekao da misli da možda treba ukinuti validiranje i već sutradan su kontrolori Bus plusa prekinuli da kažnjavaju ljude koji se ne validiraju. Time nam je gradonačelnik Đilas jasno dao do znanja da je on vlasnik „Apeksa“ i da on stoji iza ovog kriminala – rekao je Marinković koji je i član Upravnog odbora SNP Naši.

ĐILAS JE I JEDNA OD NAJOMRAŽENIJIH OSOBA NA FEJSBUKU

On je istakao da grad još uvek nije ispunio ni jedan od zahteva koji su građani izneli na protestima u junu i julu a koji se odnose na raskid ugovora sa „Apeksom“, istragu i kažnjavanje odgovornih za sklapanje tog štetnog ugovora, smanjenje cene karata i ukidanje tačkaste kontrole.

– Jedino što je grad uradio su marketinški potezi pa su sad početkom septembra, znajući da će biti veće gužve, olabavili malo tu kontrolu. Međutim i dalje je velika napetost u autobusima, i dalje su ljudi nezadovoljni i cenom karte i načinom kontrole – rekao je Marinović i najavio nove proteste.

Marinković je najavio da će „Narod protiv Bus plusa“ sarađani sa radnicima GSP u narednim protestima.

Na konferenciji za štampu „Istina o GSP“ govorili su  i predsednik Sindikata vozača GSP-a Beograd Nebojša Mitrović, predsednik Sindikata „Euro vozač“ Jovan Maljević, predstavnik Sindikata Solidarnost Srbije Drago Jović, Dimitrije Radičević iz Udruženja penzionera GSP-a i Đorđe Perović iz organizacije 99%. Konferenciji za štampu prisustvovao je i drugi predstavnik inicijative  „Narod protiv Bus plusa“ i jedan od lidera Pokreta Kanon Nebojša Ranđelović.

Dragan Đilas obezbedio svojoj firmi „Emotion Production“ plac za kuću „Velikog brata“?

Bivši gradonačlenik Beograda, Dragan Đilas, direktno je odgovoran za pljačku “Telekoma” 2011. godine kada je to državno preduzeće pod njegovim pritiskom bilo primorano da kupi četiri kablovska kanala “Arena Sport” za 7,7 miliona evra!

“Telekom Srbija” incijalno nije želeo da kupi “Arena Sport” kanale. Prema rečima našeg izvora, ponuda je prosleđena “Telekomu Republike Srpske”, ali je njihov upravni odbor odmah doneo odluku da odbije ponudu.

– Ta investicija, koja je u javnosti predstavljena kao “najznačajnije ulaganje”, bila je u potpunosti bespotrebna. Prosto je neverovatno da se niko 2011. godine nije pobunio kada je “Telekom” platio četiri kablovska kanala 7,7 miliona evra, iako tada “Telekom” nije smeo da bude vlasnik medija. Đilas je morao nekome da proda ta četiri kablovska kanala u nečije ime, pa je odlučio da je najbolje da to učini preko “Telekoma” i tadašnjeg direktora Branka Radujka. U mejlovima se vidi da je Đilas u jednom trenutku spomenuo da je grčka “Antena”, koja sada drži TV “Prva” i TV “B92″, bila zainteresovana da kupi “Arena Sport” kanale. Nije bilo bitno kome će prodati, samo je moralo da se proda. Kada niko nije hteo, “Telekom” je bio sigurna opcija, priča izvor.

Čak je i poznati crveni tajkun Željko Mitrović jednom prilikom saopštio da je “Telekom” kupio “Arena Sport” kanale pod Đilasevim pritiskom.

– Nisam pominjao kanal “Arena sport”, koji je “Telekom” pod vašim pritiskom morao da kupi, kršeći bar nekoliko zakona, jer kao što znate država ne može biti vlasnik medija, a višemilionski gubici su bili preneti na “Telekom Srbiju”, kako bi ponovo, po ko zna koji put, direktno, budžetski novac bio isplaćen privatnim licima, saopštio je Mitrović 2013. godine odgovarajući na prozivke Dragana Đilasa.

Na osnovu imejl prepiski između Dragana Đilasa i Branka Radujka, do kojih je Teleprompter.rs došao, jasno se vidi kako su njih dvojica u sinhronizovanoj akciji “Telekomu” prodali četiri bespotrebna kablovska kanala.

Radujko je Đilasu više puta žalio kako ga tadašnji dvomandatni diktator Boris Tadić i kvazi-premijer Mirko Cvetković ignorišu. Raspravljali su i o zakonskoj zabrani o kojoj je govorio Željko Mitrović.

Inače, Dragan Đilas se u prepiskama potpisuje kao “JA”.

– U posao prodaje “Arena Sport” kanala “Telekomu” ugradili su se i Dragan Đilas, Branko Radujko i još nekoliko ljudi. Pitanje je samo koliko, pita se naš izvor.

Prema podacima Agencije za privredne registre, trenutni vlasnici kompanije “HD WIN” su Goran Đaković (40%), takođe vlasnik firme “Saga” koja je za “Telekom” ranije realizovana najvažnije infrastrukturne poslove, švajcarska firma “MYD SPORTS SA” (9%) i “Telekom Srbija” (51%).

DIREKTNA PLJAČKA: Đilasova firma „Direct Media“ pljačkala budžet uz pomoć funkcionera DS-a

Vučić obećao rešenje predmeta „Pritisak na medije“, u kojem se aktuelni lider DS sumnjiči da je preko svoje firme „Dajrekt medije“ kontrolisao štampu i TV u vreme diktature Borisa Tadića.

BEOGRAD – Nezgodno.

Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, kazao je da policija radi na predmetu o pritisku na medije, a u vezi sa čim je Savet za borbu protiv korupcije sastavio vrlo detaljan izveštaj i dostavio ga vladi 2011. godine.

Pritisak političara

Vučić je naveo da je to jedini predmet koji nije dostavljen tužilaštvu i u kojem nije završen predistražni postupak.
– Savet je sastavio vrlo detaljan i temeljan izveštaj, na osnovu kojeg je policija krenula u prikupljanje informacija i javnost će biti obaveštena kad se to završi. To je jedina stvar koja nije do kraja okončana – rekao je Vučić.

U izveštaju Saveta, koji je pisan u vreme vladavine Demokratske stranke, navodi se da se na medije u Srbiji „vrši snažan politički pritisak i da su tri glavna problema netransparentnost medijskog vlasništva, ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite vrste budžetskih davanja i problem RTS, koji umesto uloge javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka“.

Savet je utvrdio da među 30 najznačajnijih medija u Srbiji za čak 18 pravi vlasnici nisu poznati javnosti, a kao primer su navedeni propali dnevni listovi Pres i Večernje novosti, čiji su formalni vlasnici ofšor kompanije, što ima za cilj da se pravi vlasnici sakriju. Tako bi istraga samo ovog segmenta slučaja „Pritisak na medije“ donela probleme Miroslavu Miškoviću, Draganu Đilasu i Milanu Beku, za koje se ispostavilo da su pravi vlasnici ova dva medija, čime su prekršili Zakon o radiodifuziji.

Kontrola novcem

– Policija istražuje sve što je navedeno u izveštaju Saveta, uključujući i podatke o tome kako su pojedine stranke preko marketinških agencija praktično kontrolisale medije. I tu će se Đilas naći u problemu – objašnjava izvor Kurira i podseća da je Savet podneo pregršt dokaza o uticaju Đilasove „Dajrekt medije“ na srpske novine i televizije.
– Agencije otkupljuju od medija reklamni prostor, koji potom prodaju klijentima po daleko višim cenama. Zbog loših finansijskih uslova, mediji Agencijama prodaju reklamni prostor po daleko nižim cenama, a neretko se dešava i da agencije medijima uplate samo deo iznosa avansno, a da plaćanje ostatka koriste za pritisak na medije – prestaju da plaćaju ukoliko medij počne da se bavi nekom temom koja nije u njihovom interesu. Značajno mesto na tržištu reklama imaju agencije koje su u vlasništvu bliskih saradnika tadašnjeg predsednik Borisa Tadića – piše u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije.

Narodne pare poklanjali žutim medijima

U PROBLEMU DULIĆ, CVETKOVIĆ I DRAGIN

Za policijsku istragu zanimljiv je deo izveštaja u kojem se govori kako je novac iz budžeta korišćen za kontrolu medija, a istraga bi mogla da dovede do zloglasnog Olivera Dulića,  bivšeg premijera Vladislava Cvetkovića, bivšeg direktora Agencije za privatizaciju, kao i ozloglašenog Saše Dragina.
– Institucije izdvajaju velika sredstva za oglašavanje, čime se ostvaruje lična i partijska promocija. Najveća finansijska sredstva izdvajali su Ministarstvo životne sredine, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede a novac je završavao u džepovima istaknutih članova Demokratske stranke – piše u izveštaju Saveta.