Antonije Kovačević je jedan od boljih novinara Srbije, osnivač je i prvi čovek Lekalizacije, udruženja za legalizovanje ulja kanabisa u medicinske svrhe, večiti buntovnik protiv svake autoritarne vlasti, i upravo zato, stalno u žiži javnosti * Bio je urednik Kurira, Gazete, Naših novina, nedeljnika Svet i Ekspres, a sa mesta urednika dnevnog lista Alo oterao ga je lično svrgnuti dvomandatni diktator Boris Tadić * O kanabisu, medijima, i cenzuri, Kovačević ima šta da kaže
Kako i zašto ste došli na ideju da pokrenete Lekalizaciju, i da li je medicinski kanabis zaista lekovit?     
KOVAČEVIĆ: Na ideju da pokrenem Lekalizaciju Srbije sam došao kada sam se na ličnom primeru uverio da jeb kanabis zaista lek. Meni je, konkretno, pomogao da se izborim sa reumatoidnim artritisom, autoimunom bolešću za koju zvanična medicina inače nema lek, pa vas onda truje raznoraznim glupostima i otrovima, poput kortikosteroida i antimalarika, kojima samo ime kaže da nisu predviđeni za lečenje artritisa, već nečeg drugog. Pošto sam po zanimanju novinar, imam pristup medijima i javnosti, smatrao sam da je kukavički ćutati i praviti se Toša, i odlučio da idem u javnost i progovorim o ovome. Inače, to je samo jedan od velikih tabua koji nas košta mnogo ljudskih života, svake godine. Koliko smo danas, iako načelno pismeni, podložni zabludama, govori i činjenica da je kanabis u medicini u Srbiji korišten pre sto godina, o čemu govori i Farmakopeja iz 1919 godine u izdanju Apotekarskog društva Kraljevine Jugoslavije, u kojoj je na 10 kucanih strana objašnjeno kako se pravi, koristi i dozira ulje kanabisa u terapiji više bolesti. Jedan vek kasnije, živimo u virtuelnom dobu u kome su nam sve informacije dostupne na jedan klik, a i dalje verujemo lažima političara i tzv. lekarskog krema koji, i jedni i drugi, dobijaju masne mesečne apanaže od farmaceutskih kompanija. Jasan je tu interes farmeceuta, njihov cilj je da nas večno drže kao svoje zamorcice i , ali nije jasno kako to da vrh ministarstva zdravlja, direktori Instituta i bolnica… tako hladnokrvno žrtvuju živote svojih zemljaka, sugrađana, komšija… zarad profita kompanija i nešto sopstvenog sitnog ćara.
Ko i zašto koči legalizaciju medicinskog kanabisa u Srbiji?
KOVAČEVIĆ: Upravo sam odgovorio na to, ali evo ponoviću – sprega farmaceutske mafije, korumpiranih političara i visokopozicioniranih lekara ubija ovu zemlju iz godine u godinu stavljajući Srbiju na mesto broj jedan po broju obolelih od malignih i neurodegenerativnih bolesti u Evropi, kao i po stopi smrtnosti od malignih obolenja. Situacija je toliko dramatična da je Batutu čak zabranjeno da radi godišnju statistiku, da se ne bi otkrilo koliko su nas aktuelni saveznici srpskog režima iz NATO ojadili i zdravstveno unazadili od 1999.godine do danas. Lekarima koji se usuđuju da govore o ovome se preti, smenjuju se i degradiraju u državnim institucijama, dok epidemija kosi sve više i više života, iz godine u godinu. To svi vide, s tim se susrećemo svaki dan, ali oni nas uporno prave budalama i ubeđuju da fantaziramo.
Da budem vrlo konkretan, ideja Lekalizacije o donošenju novog Zakona o psihoaktivnim supstancama i ubacivanju medicinskog kanabisa u zdravstveni sistem Srbije, a koju su ministar Lončar i ministarstvio zdravlja u početku zdušno podržali, propala je onog trenutka kada je iz centrale ovdašnjeg monopoliste Hemofarm Stada-e u Nemačkoj stigla direktiva da se priča zaustavi, jer je procenjeno da će kompanija izgubiti profit od drugih lekova koje ovde prodaje u velikim količinama, a za koje bi kanabis bio direktna zamena. Toliko o slobodnoj i nezavisnoj Srbiji, oslobođenoj stranih interesa.
Kakva je situacija u regionu kada je reč o lečenju medicinskim kanabisom?
KOVAČEVIĆ: Situacija u regionu je puno bolja nego u Srbiji. I tamo se, naravno, farmaceutske kompanije bore za svoje kasice-prasice ali ipak postoji dovoljan broj svesnih i razumnih ljudi u državnom aparatu koji pokušavaju da ublaže posledice te surove trke za novcem. U Sloveniji već 5-6 godina postoji zakon koji obezbeđuje pacijentima lečenje preparatima sa sintetičkim kanabinoidima. Hrvatska i Makedonija su otišle korak dalje, kod njih možete na recept nabaviti rastvore i tinkture sa nešto većim procentom THC, istina po prilično visokim cenama, ali i to je nešto. Bar su zaštitili građane od zakonskih sankcija, policijskog progona, zbog čega svako malo neki pacijent ili član porodice u Sbiji bude uhapšen, a ima ih dosta koji su pokušavajući da pomognu sebi i svojim bližnjima osuđeni na tri godine zatvora, jer tako propisuje naš zakon. Inače, čisto da se zna, pravo na izbor lečenja jeste jedno od osnovnih ljudskih prava, koje garantuje i Ustav Srbije. Samo što to ovde izgleda nikome ne znači.
Vi ste ostvarili zavidnu novinarsku karijeru. Kada vam je, kao novinaru, bilo najteže da radite svoj posao?
KOVAČEVIĆ: Iako smo svojevremeno mislili da ne može i da nikad neće biti gore za novinare nego što je bilo pod Miloševićem, danas se tih vremena sećamo sa setom. Bar ja. Koštuničini satrapi su se svojski potrudili da mi ugase jedne novine, ali ipak će u istoriji moderne istorije svetskih diktatura ostati upisana imena Borisa Tadića i Aleksandra Vučića. Ovaj prvi je napravio sistem rigorozne kontrole medija, osvajajući preko svojih partijskih satrapa marketinški sektor, iz koga je novcem nagrađivao poslušne i kažnjavao nepoćudne. Ovaj drugi je taj sistem dalje unapredio, učinio još sumornijim i brutalnijim, valjda ga prilagođavajući svojoj i psihi i karakteru svojih jurišnika i poslušnika.
Ima li cenzure medija u Srbiji danas?
KOVAČEVIĆ: Kombinacija cenzure i autocenzure, kombinovana sa strahom i srebroljubljem, brutalno zatire poslednje trzaje svesti i obraza u srpskom novinarstvu.
Da li je cenzura medija danas veća nego za vreme Miloševića i Tadića?
KOVAČEVIĆ: U vreme Miloševića ste imali gde da radite ako se niste slagali sa njegovom politikom, čak su vas dočekivali raširenih ruku. Zapadni zavojevači su u poslednjem stadiju njegove vladavine bili otvoreno za njegovo rušenje, i u tom procesu nisu žalili para. Problem sa Tadićem i Vučićem je bio i jeste što ih je tzv.međunarodna zajednica podržavala, pa je samim tim bilo teže čuti kontra glas i stav. Tragično je što sloboda medija ovde zavisi od stava Zapada prema aktuelnom režimu, što malo ko ima hrabrosti, a naročito novca da piše po savesti i razumu, da zaštiti javni interes i građane bez obzira na to šta o tome misle Vašington, Brisel ili Moskva.
Nedavno ste napustili uredničku poziciju u nedeljniku Ekspres. Šta je uticalo da donesete takvu odluku?
KOVAČEVIĆ: Pa, nisam je baš napustio, nego sam sa nje oteran, zbog više nego bizarnog razloga. O tome šta je uticalo na takvu odluku treba da pitate Gorana Veselinovića, vlasnika Ekspresa i kuma Aleksandra Vučića. Prvo je ugašen portal Ekspresa čiji sam bio urednik jer je, kako sam načuo, vlasnik dobio packe zato što na njemu pišu ljudi koji nisu naklonjeni režimu, poput Vlade Pavićevića i Dragoslava Bokana, a onda mi je zabranjena kolumna na 2.strani ovog nedeljnika, valjda zato što sam u njoj kritikovao sve i svakoga, što neki nisu mogli da podnesu i istrpe. Na kraju je moje proterivanje iz redakcije bilo pitanje forme i tehničke izvedbe, a izvedeno je malo brutalno za moj ukus, uz naslovne strane tabloida, policijske upade i moje saslušavanje na konto optužbi Veselinovića da sam ga reketirao(?!). Reket je, po njegovom poimanju, kada tražite da ispoštuje ugovor koji je potpisao. Ali dobro, može im se.
Šta mislite o privatizaciji medija u državnom vlasništvu?
KOVAČEVIĆ: O privatizaciji mislim sve najbolje, u svim segmentima društva, ali pod određenim uslovima koji onemogućavaju koruptivne radnje i stranačku cirkusijadu. Konkretno, to je ovde bio slučaj sa svim lokalnim medijima, koji su završili u rukama lokalnih naprednjačkih kabadahija, a onda na osnovu nekih nazovi projekata od lokalne partijske bratije iz budžeta dobili veći novac od onoga koji je potrošen za kupovinu. Za takvu privatizaciju nisam. Šta dalje reći za Tanjug, za koji zapravo i ne znamo čije je vlasništvo nakon što ga se država odrekla. Ljudi su prvo podobijali otkaze a onda neki od njih potpisali nove i ostali da rade, koristeći sve resurse kuće koja je novcem građana stvarana od Drugog svetskog rata naovamo. A za čije babe zdravlje – niko nema pojma. zapravo ima, ali se svi prave blesavi. Ili Politika i Novosti, koji su postali žrtve političke igre DS sa lokalnim tajkunima i „medijskim magnatima“, pa se danas ne zna ni ko pije ni ko plaća. Sve to nas dovodi u situaciju da su ti mediji koji lebde ni na nebu ni na zemlji lak plen partijske države koja od njih radi šta hoće. Pod plaštom nerešenih vlasničkih odnosa oni postaju bastion jedne bezlične sile, koja nema lice pa samim tim ne može da odgovara ni podnosi račune.
Kakav status danas u Srbiji imaju novinari?
KOVAČEVIĆ: Status običnih novinara se ne razlikuje od statusa onih nesrećnika što rade u Juri i na posao nose pelene. Novinari, istina, mogu na pišanje, ali su zato u grdnom problemu ako požele da misle svojom glavom. Za to im već treba dozvola nadređenih, koji su obično korumpirani i do guše u sukobu interesa. Trebalo bi da rade u ime javnog, takva je naime definicija novinarstva, a oni rade u ličnom i u interesu njihovih političkih i tajkunskih nalagodavaca, koji su obično povezani na prst u d…
Hoće li onlajn mediji “pobediti” one konvencionalne i kakva je sudbina štampanih medija u Srbiji i svetu?
KOVAČEVIĆ: Štampani mediji će preživeti, istina u mnogo manjoj meri nego što je to danas slučaj. Ali je sigurno da će u Srbiji taj proces biti sporiji, što je već i dokazano, a razloge za to ja vidim u primitivnosti ovdašnjih političkih i ekonomskih elita, koji i dalje ne računaju da je nešto objavljeno, ako to ne mogu da opipaju. Poput novčanica, recimo.
Dejan M. Andrić