I tu se, u tim šumama, na jednoj livadi smestio zilotski manastir  Novi Stjenik. Njegove monahinje otkazale su poslušnost SPC, pa sad svake godine tokom leta na njih kreće salva napada preko jednog beogradskog tabloida. Zahteva se od policije da ih zabrani i pohapsi. Onoliko koliko je manastirsko dvorište naspram šuma SPC, toliki je i uticaj osam monahinja u odnosu na njenu moć. Zašto su onda ziloti trn u oku srpskog patrijarha i njegovih vladika?

– Ovde smo – priča monahinja Lukija – došle pre deset godina. Tadašnji vladika žički Hrizostom otvoreno nam je poručio da će nam srušiti manastir ma gde ga napravili. Zbog toga smo izabrale ovo usamljeno mesto da se posvetimo monaškom životu. Kupile smo imanje uz pomoć dobrih ljudi i počele gradnju. Majstor nam je bio jedan gorštak iz boljevačkog kraja, imao je mehanizaciju, ali SPC nas nije ostavljala na miru. Preko Ministarstva vera urgirali su kod tadašnjeg ministra policije Dragana Jočića da se zaustave radovi, pa nam je došla policija s građevinskom inspekcijom, koja je naložila obustavljanje gradnje. Srećom, to su bili razumni i dobri ljudi… Tako smo ovde našli mir posle nasilnog izbacivanja iz Stjenika.

POBUNA NA SVETOJ GORI

To što se 2003. godine desilo u manastiru SPC Stjenik pod Jelicom ostaće navek bruka Čačana. Međutim, događaji koji će biti okončani nasiljem nad monahinjama počeli su mnogo ranije i na drugom mestu… Priča o zilotima počinje još pre stotinak godina, kad su neke pravoslavne države uvele pravoslavni kalendar, što je jedan deo monaštva video kao podleganje uticaju pape. A kad su se u januaru 1964. sreli papa Pavle VI i carigradski patrijarh Atenagora, što je bio prvi zvanični dodir vekovima suprotstavljenih delova hrišćanstva, monasi na Svetoj gori su se pobunili. U svih dvadeset manastira prestali su da pominju Atenagoru u svojim molitvama. Posle izvesnog vremena, u pobuni je ostao dosledan samo manastir Esfigmen, ostali su manje-više nevoljno prihvatili dijalog među katoličanstvom i pravoslavljem.

Bratstvo Esfigmena je 1972. godine isključeno iz monaške zajednice Svete Gore i od tada nema svog predstavnika u upravnim telima. U nekoliko navrata, pod pitiskomGrčke pravoslavne crkve, država je slala jake policijske snage da neposlušnemonahe isteraju iz manastira, jednom su ih specijalci čak konopcima kroz prozore spuštali u čamce, ali je Esfigmen do danas ostao simbol nemirenja sa ekumenizmom, a natpis na crnoj zastavi istaknutoj na njegovoj kapiji „Pravoslavlje ili smrt“ postao je simbol svih zilota u svetu. Oni su vremenom formirali svoje zajednice po svetu, pa je tako i kod nas osnovana Srpska istinita pravoslavna crkva (SIPC).

Sudbina je u Esfigmen pre dvadeset godina odvela i Nemanju Aleksića. Rođen 1971. u Osijeku, ovaj mladić je kao talentovani crtač u Novom Sadu završio srednju umetničku školu, a usavršavanje je nastavio u Atini, gde je na Umetničkoj akademiji izučavao ikone, freskopis i mozaike vizantijske umetnosti. Potraga za duševnim mirom vraća ga u manastir Kovilj kod Novog Sada, odatle na Svetu Goru, a nemirenje s ekumenizmom u Esfigmen. Tu dobija monašku odeždu i ime Akakije.

Po povratku u Srbiju, na imanju roditelja na Fruškoj gori ustanovljava prvi manastir SIPC kod nas. Danas je on vladika SIPC.

BRUKA U ČAČKU

Za to vreme sestrinstvo manastira Stjenik, s igumanijom Julijanom na čelu i njenom desnom rukom Efrosinijom, provodi svoje jednolične monaške dane. One pripadaju grani monaštva koju odlikuju siromaštvo, lični trud, odricanje od sveta i neprestana molitva. Nespokoj u njihove duše unose sve češće najave dijaloga između SPC i papinih izaslanika. Prošao je 5. oktobar 2000. godine, u škole se uvodi veronauka i najavljuje povraćaj njiva i šuma verskim zajednicama. Zauzvrat očekuje se da Crkvapodrži vlast na putu u Evropu.

U međuvremenu igumanija Julijana umire, a monahinje predvođene Efrosinijom, sad već sasvim uverene u to da je SPC saradnjom sa katolicima i drugim hrišćanskim verskim zajednicama izdala pravoslavlje, počinju celogodišnji post na vodi, moleći Boga da im kaže šta dalje da rade. On ih je uputio na monaha Akakija na Fruškoj gori…

U jesen 2003. obavestile su pismom vladiku Hrizostoma da „prekidaju molitveno opštenje sa Eparhijom žičkom“. Odmazda je usledila vrlo brzo – parosi čačanski poveli su muški deo svog stada da neposlušne monahinje izbace iz Stjenika. Prepisujem doslovce s trake ono što mi je pričao jedan Čačanin, inače vredan i bogobojažljiv čovek, otac tri ćerke:

„Sad ne bih znao da kažem zašto sam pošao, valjda zato što me je pozvao pop koji mi seče kolač. Bilo nas je u dvorištu jedno 100, 150 građana i pedesetak popova – pokojni Hrizostom, vladika žički, valjda im je svima naredio da dođu. Znaš kako je kad se tako ljudi skupe, bilo je svakakvih. Počeli su da dobacuju monahinjama, bogami i neki popovi, mene sramota, osećam kako mi obrazi gore. A kad monahinje odjednom, nisam video da su se nešto dogovarale, zapevaše početni stih Davidovog Psaltira: ‘Blažen čovek koji ne ide na veće nečastivih’, meni pođoše suze! Njih osam u onim mantijama, sitne, u crnom, kao kosovi pevaju Bogu među dvesta muškaraca koji im prete. Šta ću ja ovde, pomislih…

Okolo stoje popovi i oni ljudi što su došli s njima, puše i natežu rakiju, ali da vidiš, ni nekima od njih ne beše svejedno, primiri se galama. U to dođe vladika: zvone zvona, narod stao u špalir, pa plješće ko Titu! Oni ošišani momci u njegovoj pratnji nešto se domunđavaše, povadiše nekakve lance iz gepeka, pa odoše kroz kapiju. JedanKraljevčanin što uvraća kod mene poslom, reče mi posle da su išli da jure Akakija. On je bio u manastiru, pa su ga sestre umolile da se skloni u Jelicu kad je počela gužva. Hrizostom reče da mu dovedu nastojateljicu Efrosiniju.

Sad, zamisli ovo: usred kruga te gomile, vladika u zlatu, sa žezlom, i Efrosinija u prostoj mantiji pred njim. Ostalim monahinjama nisu dali da priđu. I pita vladika nju da li priznaje Srpsku pravoslavnu crkvu. ‘Priznajem’, kaže ona glasno, a narod ahnu. Vladika je sad pita da li će joj biti poslušna. Sve se utišalo, mati kaže: ‘Hoću!’ I nastavi glasnije, ne dade vladiki da joj nešto kaže: ‘Priznajem Srpsku pravoslavnu crkvu i poslušna sam joj, ali ne priznajem vašu ekumenističku srpsku crkvu i vama neću biti poslušna.’ A vladiki iskočiše žile po čelu i viknu: ‘Zauzimajte manastir!’ Onaj narod hrupi u kelije, razmile se po celom manastiru, a one se zbile jedna uz drugu i usred tog meteža pevaju glasno ‘Gospodi pomiluj!’ Ja se okretoh i prođoh kroz kapiju. Od tada, evo ima dvanaest godina, nisam ušao u crkvu!“

Tu prvu noć monahinje izbačene iz manastira provele su u kombiju.

„Sneg je napadao na prozore, a jedan sveštenik prstom je povlačio liniju po tom snegu i iz mraka se cerekao: ‘Sestre, hoćete li čaja?’“, seća se Lukija.

Dve sledeće godine provele su u jednom dvosobnom stanu u Čačku – u jednoj sobi su spavale, a u drugoj se molile. Godine 2005. došle su u Novi Stjenik, građen godinu dana.

NEPRESTANA MOLITVA

Trideset kilometara unaokolo nema ljudskog naselja i uslovi života teški su, a zimi su na granici izdržljivosti.

– Zimus je led okovao drveće i stabla su pucala. Svaki minut negde odjekne prasak. Čovek se oseti bespomoćno i predaje se skroz, jer ne može ništa da preduzme osim da se pouzda u Boga. Zato smo, dok je napolju pucalo, pojačali molitve da nam se Gospod smiluje – priča sestra Alipija. A onda doda: „Sad preko leta je mnogo lakše“, i osmeh, kao da se zbog toga izvinjava, pređe njenim licem. Zapravo, nije to osmeh, već neka vedrina koja monahinjama zari lica. Došljaku sa strane, neupućenom u život monaha, koji očekuje samrtnu ozbiljnost i čak krutost, ta unutrašnja radost prvo je što mu pada u oči i kao utisak najduže traje.

Mlada je, ali koliko ima godina i odakle je došla, ne želi da kaže. I još me ukori što to pitam. Sedimo u hlad pored male crkve i dva jednaka nadgrobna krsta. Jedan je izbledeo, na drugom piše: „Čekam vaskrsenje mrtvih.“

Monahinje ustaju u jedan sat ujutro, a od dva do pet, pola šest traje služba. Odmaraju se do sedam sati, zatim stojeći pevaju himne zahvalnosti, a u osam se manastirsko sestrinstvo uz čaj dogovara o poslovima koje treba obaviti tog dana. Do ručka u tri po podne radi se u kuhinji, štali, polju, uz molitve na svaka tri sata. U sedam po podne je večernja služba, koja traje sat i po, a u devet uveče povlače se na počinak. Monahinje u Novom Stjeniku jedu jednom dnevno, a u obrocima nema mesa. Ponedeljkom, sredom i petkom povrće se sprema na vodi, ostalim danima može i na ulju. Tokom ručka jedna od njih čita žitije svetaca, dok ostale obeduju.

Dva-tri kilometra od konaka je manastirska bašta. Monahinje koje se o njoj staraju žive u preuređenoj pojati. Unutra su dva niska kreveta, sto za obedovanje i ugao za molitvu.

U manastirima po Srbiji Psaltir, obimna zbirka starozavetnih religioznih pesama, čita se preko sedmice i dočita se sedmog dana, pa opet iznova. U ovoj kolibi monahinje Psaltir pročitaju u toku jednog dana! Uz svetlo petrolejke glasno čitaju na smenu, noću od dva do pet i preko dana. Za šest-sedam sati pročitaju ga celog. I tako svakog dana!

VUKOVI I OSTALI

U Despotovcu, odakle jednim starim džipom voze potrepštine, sretao sam ljude koji im pomažu. Ne dele njihove poglede na verska pitanja i o ekumenizmu imaju drugačiji ili nemaju nikakav stav, ali su dirnuti snagom uverenja monahinja. Takvih ima i u Beogradu, Novom Sadu, Nišu… Ima ih i u dijaspori, i oni im šalju pomoć u hrani, pomažu u grubim građevinskim radovima, jedan im je poklonio agregat za struju, drugi pumpu za vodu. Brašno im za svaku zimu daje vlasnik jednog mlina iz Despotovca, a novi prozori na konaku takođe su dar jednog poslovnog čoveka.

„Nismo mogle da zagrejemo konak, vetar je toliko duvao kroz stare prozore da nam je gasio sveće“, priča Lukija.

Dok nisu izgradile vodovod, vodu su na magarcu donosile s izvora.

– Najteže je bilo zimi zahvatati vodu da se napune bačve. Stavljale smo vunene, pa preko njih gumene rukavice – dopunjuje priču monahinja Alipija.

Od novembra do aprila, sestrinstvo Novog Stjenika odsečeno je od sveta. Iz kelija izlaze samo da nahrane dve krave, tele i kokoške. Ostalo vreme provode u molitvi, ikonopisanju i pletenju brojanica. Od vukova se brane velikim ovčarskim psima i petardama. Ali ni to ne pomaže uvek. Zimus, 14. marta, monahinja Nina srela se u prtini s vukom. Ukočena od straha, zastala je dok joj je životinja polako prišla, onjušila je i onda otkasala kroz sneg.

Otac Stefan Nikolić, sveštenik SIPC koji služi i u manastiru, i paroh niški, kaže da Novi Stjenik pripada pustinjskom tipu, a da ženskog manastira u tako surovim uslovima nema od Sibira do Afrike.

– Težak način života je naš izbor. Mi s radošću podnosimo ovu žrtvu, verujući da je to način da se umilostivi Hrist da bude blaži prema Srbima koji su otpali od vere – kaže sestra Alipija.

Otac Stefan je, inače, i duhovnik Svetolazarevog kampa, koji svakog leta okuplja decu. Reč je o kampu kakve su u socijalizmu organizovali izviđači. Deca spavaju pod šatorima, igraju se u prirodi, slušaju časove veronauke i istorije, a uveče igraju pantomimu i pevaju religiozne pesme oko logorske vatre.

– Prošle godine, samo dva sata tokom jednog dana, organizovali smo im pucanje iz pušaka-igračaka na baterije, i to je bio povod za optužbe – kaže otac Stefan.

Tad su se čuli i zahtevi da se „ziloti uhapse i zabrane“. A zilot, osim ovih osam monahinja u planini, tri u jednoj baraki-manastiru u Ralji, nekoliko monaha u Koštunićima i nekoliko sveštenika kao što je otac Stefan u Novom Sadu, Zrenjaninu, Staroj Pazovi… nema. Formalno gledano, oni su samo kap u odnosu na more vernika koje ima SPC.

Otkud bes „velike“ Crkve, ne znam. U ove se poslove, stvari vere i Boga, ne razumem. Još manje umem da sudim. Pogledi zilota na svet razlikuju se od mojih, a njihova isključivost potpuno mi je strana. Ali gledao sam ih tokom službe, one se molitvama usrdno predaju i ako nekad bude bilo potrebno da se neko moli za mene, voleo bih da to budu monahinje iz Novog Stjenika.